grafika: Oto Jan
Crkva manastira Kuveždina posvećenaje sv.
Savi (14/27. januar). Kuveždin je sagrađen najugozapadnom delu Fruške gore,
severno od sela Divoša. Predanje, zabeleženo već krajem XVII veka u rukopisnoj
knjizi „Slovo sv. Jeronima Sirina iz manastira Šišatovca", kaže da je Kuveždin,
kao i Šišatovac, osnovao srpski vojvoda i poslednji srpski despot, „veliki
Teodor župan" Stefan Štiljanović 1520, a da su ga sazidali Jovan i Gašpar,
majstori koji su bili „ot primorskih strana" (Štiljanović je poreklom iz Bečića,
kod Budve).
Prvi put ga turski katastarski defter spominje 1566-67. kao „manastir Sveti
Sava"; drugo ime bilo mu je „Kuveždin blizu Vanđinca". Da je postojao u XVI veku
potvrđuju i dva dokumenta, u kojima se navodi da su pisana baš u manastiru
Kuveždinu: rukopisni minej iz 1569, koji se čuva u manastiru Svete trojice u
Ovčarsko-kablarskoj klisuri, te zapis iz 1593. o žitiju Jovana Zlatoustog.
Prema jeromonahu Mojsiju, sudbinu Kuveždina, kao i Petkovice, izmenio je
beogradsko-sremski mitropolit Pajsije, čijom je zaslugom manastir 1650. sačuvan
od rušenja. Sinan-beg, tadašnji zapovednik Sremske Mitrovice, odustao je od
rušenja manastira za godišnju naknadu od 100 groša. U Kuveždinu su u XVII veku
našli utočište najpre monasi manastira Vinče, a potom i manastira Slanci (oba su
u blizini Beograda). Protiv ovih drugih, a iz straha da ne naslede njihov
manastir, borilo se kuveždinsko bratstvo; umirilo se tek nakon intervencije
patrijarha Arsenija Čarnojevića. A kaluđeri i Vinče i Slanaca doneli su
različite dragocenosti i rukopise, od čega je mnogo toga ostalo u Kuveždinu do
Drugog svetskog rata.
U knjizi ktitora i priložnika
manastirskih, osnovanoj u Kuveždinu 1743, beleže se darodavci: „gospodar Jakov
Elašić, oberknez" iz sela Divoša, i mitropolit Pavle Nenadović, koji je
ktitorisao pokrivanje, malterisanje i krečenje crkve, uređenje trpezarije i
pokrivanje jednog dela konaka 1754. Na osnovu opisa crkvene vizitacije iz 1753.
i gravire Zaharija Orfelina iz 1722, urađen je crtež moguće rekonstrukcije stare
crkve, koja je bila izgrađena od kamena i cela pokrivena šindrom. Oltar je bio „sav
ispisan no porušen", a ikonostas od čamovih dasaka, na kojima je bilo oko 30
ikona, kao krst „molerstva prostog".
 Po svemu sudeći, stara crkaa postojala je do 1815, kada je novu,
barokno-klasicističku, jednobrodnu građevinu s polukružnom oltarskom apsidom na
istočnoj strani i plitkim pravougaonim pevnicama senerno i južno, te velelepnim
ulazom, izgradio Novosađanii Matijas Šimidinger (dovršena 1816), a „trudom
igumana Genadija Kirilovića i celoga bratstva". Sagrađena je od opeke i
prizidana uz ranije podignut zvonik bez kapele (1803) za svega dve godine. Prva
obnova manastirskog konaka i limene kape tornja zabeležena je 1900. U
neposrednoj blizini manastira sagrađena je 1799. mala grobljanska kapela.
Ikonenanovom ikonostasuu staroj crkvislikaoje 1722. Janko Halkozović. Ovaj
ikonostas prodat je 1853, kada je postavljen nov, za koji je 48 ikona na
višespratnoj, klasicističkim ornamentima ukrašenoj oltarskoj pregradi, radio
Pavle Simić, a duborez Georgije Davič, za vreme obrazovanog i darovitog igumana
Nikanora Grujića. No, o izgledu celine moguće je danas suditi samo na osnovu
arhivskih fotografija. U isto vreme Simić je slikao i unutrašnje zidove crkve.
U manastirskoj riznici nalazio se veliki ruski bakrorez koji je izradio
Zaharija Orfelin 1772, kada je manastir Kuveždin bio obnovljen. Pored drugih
dragocenosti i rukopisa, tu je bio i putir koji je 1559. darovao ruski car Ivan
Grozni manastiru Mileševi. Neke od ikona čuvanih u kapeli izlagane su u Galeriji
Matice srpske.
Manastir je opljačkan 1914. Arhijerejski sinod Srpske patrijaršije proglasio
ga je 1923. za ženski manastir. Miniran je u proleće 1944, kadaje srušeno kube
na crkvi, oboreni su svodovi, spaljeni krov i ikonostas iz gornje zone, te
uništene zidne slike. Dvadeset ikona sa Simićevog ikonostasa spaseno je
zahvaljujući kuveždinskoj kaluđerici Paraskevi i deponovano u grobljansku
kapelu. Na osnovu tih ikona, iz zone prazničnih i prestonih sa carskih i bočnih
dveri, donet je sud o umetničkoj vrednosti Simićevih slikarskih rešenja,
najmarkantnijih u njegovom slikarskom opusu.
Konaci su potpuno razrušeni; i danas su u ruševinama, te propadaju. O izgledu
konaka takođe se može suditi samo na osnovu arhivskih fotografija i, delimično,
ruina koje ponegde još nose arhitektonski ukras.
Delimično je crkva obnovljena 1973-75. Prilikom istraživanja devedesetih
godina prošlog veka pronađeni su ostaci još starije crkve. Za narednu godinu
predviđen je početak obnove manastira Kuveždina, po već lripremljenom projektu.
List
DNEVNIK, Dr.Svetozar Dunđerski |
